KOMOVI.COM

Miloš Radojev bio je jedan iz prve vrste ljudi.
Isticao se gorštačkom figurom i, naročito, domišljenošću. Ako bi neko uspio da ga naljuti pa, eventualno, izvuče deblji kraj, ne bi mnogo izgubio: reći će ljudi – on se suprostavio Milošu Radojevu!
Hoćaše Miloša da isproba Milić Nukov. A dobar čovjek je bio Milić Nukov.
Miloš Radojev je natapao kukuruz, čiji listovi su počeli da se pod avgustovskim suncem uvijaju kao boljovime. Viđe to Milić Nukov i odvrnu vodu na svoju livadu- pustoliju obraslu trnjem. Miloš skiči kao poparen baci motiku preko ramena i onako kratak tragom vodotoka za časak stiže na glavni jaz. Viđe da je ruka vješto zagrebla vodu sa njegovog jaza i krenu za vodom. Zateče Milića kako sjedi i puši. Bez pozdrava ga upita:


- Šta ovo činiš danas na ovu goroglavicu Miliću Nukov?
- Vadim trnje- odgovori mu Milić ispuštajući kolutove dima...
- E pa dobro. Kad navadiš trnje, javi mi da ja navadim ono malo kukuruza...
- Znači, kad ja navadim trnje da ti javim?
- Jes, jes. Kad navadiš trnje, javi mi pa ću ja sam doći da odvrnem vodu u moj kukuruz, da se ti ne mučiš.
Milića izjede sramota. Nabi ga Miloš Radojev. Poćuta. Pusti da se Miloš udalji nekoliko koraka i viknu:
O, Milošu Radojev, navadio sam trnje. Odvrni vodu u tvoj kukuruz.
- Ako nijesi, pričekaću ja. Završi ti. Meni se ne žuri.
Jesam, jesam. Navadio sam ja danas trnje i za dovijeka- reče Milić i ode te sam navrnu vodu na Miloševu njivu.
Poslije ovog susreta, Milić Nukov prodao je imanje i odselio se u Metohiju. Priča se da nikad nije došao u Slatinu.

 

Iz knjige Dobrašina Jelića: Strijeljanje Kralja